Создавање на парови

Од testwiki
Прејди на прегледникот Прејди на пребарувањето

Предлошка:Light–matter interaction

Создавање на парови — појава при која се создава елементарна честичка и на нејзе спротивната античестичка. Обично настанува кога фотон е во земонодејство со друг бозон. Како пример при ваков судир се создаваат електрон и на него спротивната честичка позитрон. За сето ова да се случи потребна е енергија со големина поголема од енергијата на мирување на двете честички при што се зачувуваат импулсот и енергијата. Други видови на парови кои можат да бидат создадени се мион анти-мион или пак тау и анти-тау. Веројатноста за создавање на парови во заемодејствата на материјата и светлината се зголемува со зголемувањето на енергијата на фотонот и со зголемувањето на атомскиот број на начин - Z2.

Примери

Предлошка:SubatomicParticle + Предлошка:SubatomicParticle  → Предлошка:SubatomicParticle + Предлошка:SubatomicParticle

Во јадрената физика, овој настан се случува кога фотон со висока енергија заемодејстува со јадрото. Енергијата на овој фотон може да се искаже преку масата со [[Ајнштајновата равенка Предлошка:Math]]; каде Предлошка:Math е енергијата, Предлошка:Math е масата Предлошка:Math е брзината ан светлината. Фотонот мора да има доволно енергија за да ја создаде масата на електронот и онаа на позитронот. масата на мирување на еден електрон изнесува 9,11 × 10−31 kg или (0.511 MeВ), иста како и кај позитронот. Без присуство на јадро да го прифати импулсот, фотон кој се распаднува на пар електрон-позитрон ( или останати типови на парови ) никогаш нема да ги зачува енергијата и импулсот едновремено.[1]

Заемодејство фотон-јадро

Посотјат различни процеси каде можат да се добијат пар електрон - позитрон. Во воздухот ( на пр. при електрични празнења ), но најпознато е расејувањето на фотоните од јадрата на атомите или молекулите. Со помош на квантната механика процесот на создавање на парови може да се опише со квадруполниот диференцијален напречен пресек:[2]

d4σ=Z2αfine3c2(2π)2|𝐩+||𝐩|dE+ω3dΩ+dΩdΦ|𝐪|4××[𝐩2sin2Θ(Ec|𝐩|cosΘ)2(4E+2c2𝐪2)𝐩+2sin2Θ+(E+c|𝐩+|cosΘ+)2(4E2c2𝐪2)+22ω2𝐩+2sin2Θ++𝐩2sin2Θ(E+c|𝐩+|cosΘ+)(Ec|𝐩|cosΘ)+2|𝐩+||𝐩|sinΘ+sinΘcosΦ(E+c|𝐩+|cosΘ+)(Ec|𝐩|cosΘ)(2E+2+2E2c2𝐪2)].

каде

dΩ+=sinΘ+ dΘ+,dΩ=sinΘ dΘ.

Овој израз се добива со користење на квантно механичката симетрија меѓу создавањето на парови и запирното зрачење.
Z е атомскиот број, αfine1/137 е константата на фината структура, е намалената Планкова константа и c е брзината на светлината. Кинетичките енергии Ekin,+/ на позитронот и електронот соодветно се поврзани со енергиите E+, и импулсите 𝐩+, преку:

E+,=Ekin,+/+mec2=me2c4+𝐩+,2c2.

Зачувувањето на енергијата дава:

ω=E++E.

Импулсот 𝐪 на виртуелниот фотон меѓу упадниот фотон и јадрото е:

𝐪2=|𝐩+|2|𝐩|2(cω)2+2|𝐩+|cωcosΘ++2|𝐩|cωcosΘ2|𝐩+||𝐩|(cosΘ+cosΘ+sinΘ+sinΘcosΦ),

каде насоките се дадени преку:

Θ+=(𝐩+,𝐤),Θ=(𝐩,𝐤),Φ=Agol megju ramninite (𝐩+,𝐤) i (𝐩,𝐤),

каде 𝐤 е импулсот на упадниот фотон.

За да се разгледа односот меѓу енергијата на фотонот E+ и аголот на оддавање Θ+ меѓу фотонот и позитронот, со интеграција на квадруполниот напречен пресек преку просторните агли Θ and Φ Кен и Еберт [3] го наоѓаат дуплиот диференцијален напречен пресек,

d2σ(E+,ω,Θ+)dE+dΩ+=j=16Ij

со

I1=2πA(Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+×ln((Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+(Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+(Δ1(p)+Δ2(p))+Δ1(p)Δ2(p)(Δ2(p))24p+2p2sin2Θ+(Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+(Δ1(p)Δ2(p))+Δ1(p)Δ2(p))×[1cΔ2(p)p(E+cp+cosΘ+)+p+2c2sin2Θ+(E+cp+cosΘ+)222ω2pΔ2(p)c(E+cp+cosΘ+)((Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+)],I2=2πAcp(E+cp+cosΘ+)ln(E+pcEpc),I3=2πA(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+×ln(((E+pc)(4p+2p2sin2Θ+(Epc)+(Δ1(p)+Δ2(p))((Δ2(p)E+Δ1(p)pc)(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+)))((Epc)(4p+2p2sin2Θ+(Epc)+(Δ1(p)Δ2(p))((Δ2(p)E+Δ1(p)pc)(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+)))1)×[c(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)p(E+cp+cosΘ+)+[((Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+)(E3+Epc)+pc(2((Δ1(p))24p+2p2sin2Θ+)Epc+Δ1(p)Δ2(p)(3E2+p2c2))][(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+]1+[8p+2p2m2c4sin2Θ+(E+2+E2)22ω2p+2sin2Θ+pc(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)+22ω2pm2c3(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)][(E+cp+cosΘ+)((Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+)]1+4E+2p2(2(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)24m2c4p+2p2sin2Θ+)(Δ1(p)E+Δ2(p)pc)((Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+)2],I4=4πApc(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ++16πE+2p2A(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2((Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+)2,I5=4πA((Δ2(p))2+(Δ1(p))24p+2p2sin2Θ+)((Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+)×[2ω2p2E+cp+cosΘ+[E[2(Δ2(p))2((Δ2(p))2(Δ1(p))2)+8p+2p2sin2Θ+((Δ2(p))2+(Δ1(p))2)]+pc[2Δ1(p)Δ2(p)((Δ2(p))2(Δ1(p))2)+16Δ1(p)Δ2(p)p+2p2sin2Θ+]][(Δ2(p))2+4p+2p2sin2Θ+]1+22ω2p+2sin2Θ+(2Δ1(p)Δ2(p)pc+2(Δ2(p))2E+8p+2p2sin2Θ+E)E+cp+cosΘ+[2E+2p2{2((Δ2(p))2(Δ1(p))2)(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+8p+2p2sin2Θ+[((Δ1(p))2+(Δ2(p))2)(E2+p2c2)+4Δ1(p)Δ2(p)Epc]}][(Δ2(p)E+Δ1(p)pc)2+4m2c4p+2p2sin2Θ+]18p+2p2sin2Θ+(E+2+E2)(Δ2(p)pc+Δ1(p)E)E+cp+cosΘ+],I6=16πE2p+2sin2Θ+A(E+cp+cosΘ+)2((Δ2(p))2+(Δ1(p))24p+2p2sin2Θ+)

и

A=Z2αfine3c2(2π)2|𝐩+||𝐩|ω3,Δ1(p):=|𝐩+|2|𝐩|2(cω)+2cω|𝐩+|cosΘ+,Δ2(p):=2cω|𝐩i|2|𝐩+||𝐩|cosΘ++2.

Овој напречен пресек може да се искорити во Монте Карло симулации. Анализата на овој израз покажува дека позитроните се главно оддадени во насока на упадниот фотон.

Наводи

Предлошка:Наводи

Поврзано

  1. Предлошка:Наведено списание
  2. Bethe, H.A., Heitler, W., 1934. On the stopping of fast particles and on the creation of positive electrons. Proc. Phys. Soc. Lond. 146, 83–112
  3. Koehn, C., Ebert, U., Angular distribution of Bremsstrahlung photons and of positrons for calculations of terrestrial gamma-ray flashes and positron beams, Atmos. Res. (2013), http://dx.doi.org/10.1016/j.atmosres.2013.03.012